Свети Катберт Линдисфарнски

Са стране

Познат као св. Серафим Саровски Енглеске

Свети Катберт

„Знам да, иако бејах презрен током живота,
Ипак, након смрти моје увидеће многи да учење моје
не могу олако одбацити“.

Свети Катберт Линдисфарнски, познат као „Чудотворац Британије“, био је енглески пустињак и епископ из седмог века, а Свети Серафим Саровски заговорник стицања Духа Светога, руски свештеник и монах из деветнаестог века. Онима који не припадају православној цркви може изгледати чудно поређење ово двоје људи, различитих националности, које раздваја дванаест векова – али то не би требало да буде чудно.

Свети Катберт и Свети Серафим живели су и подвизавали се у истом монашком духу који своје корене вуче из Јеванђеља, од Апостола и пустињских Отаца на челу са Светим Антонијем Великим. Утицај ових отаца проширио се од трећег, четвртог и петог века на север и југ, исток и запад, а ширио се и у потоњим вековима до Етиопије и Судана.На истоку, а затим северу, њихово аскетско учење и пракса раширили су се у Палестини, на данашњу Турску и Грчку, данашњу Јерменију, Грузију, Ирак и Иран, а касније на Балкан и Русију, и на крају преко Волге у Сибир, Јапан, Кину и Аљаску. Њихово учење се проширило на Северну Африку, Италију и Галију, потом у Ирску и остале делове британских острва, а затим на Исланд и читаву западну Европу. Стога поређење руских и енглеских светитеља не би требало да звучи чудно: Свети Серафим и Свети Катберт, обојица једни од највећих светитеља у својим земљама, делили су исти дух, а то је дух пустињских Отаца. Заиста, да је Енглеска остала под окриљем православља, ми бисмо данас житије Светог Катберта познавали боље него житије Светог Серафима. Тако да данас не бисмо писали о Светом Катберту као енглеском Светом Серафиму, већ бисмо писали о Светом Серафиму као руском Светом Катберту. Ко је био Свети Катберт?

Рођен је око 634. године у северној Енглеској, на подручју садашње границе Енглеске и Шкотске. Био је племићког рода из Англије а у осмој години је бригу о њему преузела хранитељка Кенсвит, удовица и монахиња. У седамнаестој години постао је искушеник у манастиру Мелроуз (који се сада налази на југу Шкотске). Да би започели изградњу новог манастира кренуо је са осталим монасима и својим игуманом у Рипон у Јоркширу где су се и преселили. Касније се вратио у Мелроуз, а потом у Линдисфарн – острво на северо-источној обали Енглеске. На оближњим острвцима, познатих под називом Острво светог Катберта и Острво Инерфарн, живео је као отшелник. Вест о његовој светости пронели су у страним земљама и Јорку посетиоци острва, а грчки епископ Свети Теодор Кентерберијски и шест других епископа изабрали су га против његове воље за владику, на Велику Недељу 685.године. Упокојио се две године касније, у педесет трећој години, 20. марта 687. године. Ово је житије св. Катберта, али питамо се какав је био његов унутрашњи живот.

Од самог почетка, Катбертов живот је био прожет контактима са оном другом стварношћу, другим светом. Као осмогодишње дете често су га укоревали због његових безбрижних игара и несташлука, „недолично за једног светог епископа“, и од тог времена постао је озбиљан а “ Дух Свети говорио му је у тајним местима његовог срца“. Бог му је подарио виђења. Једном приликом Анђео Господњи га је исцелио од хромости. Други пут, као дечака пастира на ламермуршким брдима, док још није постао монах, видео је анђеле како носе на небо душу великог Св. Ејдана. Као монах свети Катберт је имао виђења другог света а посећивали су га анђели Божији. Као странопримац у рипонском манастиру угостио је анђела. Ово чудо га није погордило, већ га још више скрушило и увећало његову ревност. Од тада често су му се јављали анђели и разговарали са њим. Врлина и благодат расли су у њему а у тридесетој години постао је помоћник игумана у Линдисфарну. После много година, усавршивши се у послушности монашког живота и одрицању од своје воље, добио је благослов да живи као пустињак на острву Инер Фарн. На овом острву су га такође походили посетиоци из другог света, али не анђели Божији, већ пали анђели – демони који су опседали ово острвце. Често су настојали да га баце са стене у океан, или су бацали камење на њега, или покушавали да га искушају и обесхрабре, али нису успели да му нашкоде нити да га застраше. Њихове нападе свети Катберт је победио строгим постом и молитвом. Чим су бесови били избачени са острва, дошли су анђели Господњи и помогли му да сагради келију и капелу. Другом приликом, пред крај свог живота, свети Катберт је видео како анђели односе душу једног побожног монаха на небо.

Ова виђења стварног света, света духова који паралелно тече са овим светом илузија, били су дати светом Катберт због његове скрушености и побожности изражене кроз подвиг уздржања. Без молитве, поста и смиреноумља, ништа од овога му Бог не би подарио. Тако док су остали спавали, једном је виђен близу манастира у Колдингаму како целу ноћ стоји до појаса у хладној води Северног мора, молитвено појући Псалтир, а потом се вратио у манастир у раним јутарњим часовима управо на време на јутарњу службу. Живео је животом Отаца раног хришћанства онако како је Свети Григорије Велики – Апостол Енглеске- препоручио Блаженом Августину. У првом житију светог Катберта, састављеном неколико година после његовог упокојења, стоји: „Предивно се уздржавао а његова храброст у подношењу тешкоћа у телу и уму била је ненадмашна. Толика је била његова ревност за молитву да би понекад пробдио три или четири ноћи заредом а да ни једном није спавао у свом кревету. Било да се молио сам на неком скровитом месту, било да је изговарао псалме, увек је радио рукодеље да би се одбранио од тежине сна.“ Четрдесет дана Великог и Божићног поста проводио је у молитви, строгом посту и сузама. Његов смирени дух очитава се у његовом ставу када му је Свети Боисил (Бозвел), мелрошки игуман, река у предсказању да ће једног дана бити епископ. Свети Катберт је на то рекао: „Ако бих могао да живим у малом обитавалишту на стени, усред мора, окружен таласима, сакривен од људских погледа и свог људског знања, опет не бих био ослобођен од брига овога пролазног света, нити од страха да би среброљубље још увек могло да ме уграби“. Такав је живот водио свети Катберт када се преселио на острво Инер Фарн, седам миља удаљеног од Линдисфарна. Пошто је изградио келију и капелу окружио их је високим, кружним зидом од грубог камена и тресети, тако да је једино могао да види небо – једини призор који је био потребан његовом духу.

Благодати коју је Катберт стекао својим подвигом открила се кроз његову пастирско делање. У теолошком смислу, његовој љубави према Богу следила је љубав према ближњем. Као игуман Мелроуза, Катберт је давао савете не само монасима него и мирјанима који су живели у околини манастира. Често је посећивао околна села, углавном пешке, и држао проповеди. Људи су се окупљали око овог анђеоског монаха да би га слушали, и исповедили му сваки грех, не усуђујући се да било шта сакрију, јер је он ионако знао шта се у њиховим срцима налазило. Туговао је због грехова људских и служио је са сузама. Док су покајници говорили своје грехе, он би бризнуо у плач због саосећања са њиховим патњама и слабостима. Као истински духовни отац он је сам окајавао њихове грехе. У свом прегалаштву љубави он би претраживао чак и најнеприступачнија места у брдима давао пример побожности, држао проповеди и живео са просим народом и по месец дана. У манастиру Линдисфарн је чинио исто преузевши улогу старца. Оваквим својим примером надахнуо је сваког да живи како доликује хришћанину. Када је био пустињак људи су му долазили, не само из Линдисфарна, већ из свих крајева Британије, након што су чули о његовим чудима. Долазили су да се исповеде, причали му о својим искушењима и тражили утеху. Остало је записано да се нико није вратио неутешен. Загревао је срца слабих, давао наду забринутима, говорио о небеској радости неутешнима. Он је објашњавао лукавства и дела ђаволова онима који су у искушењу, објашњавао је да је овај свет пролазан, да све пролази и да је душа која нема љубави према Богу, односно човеку, увек лак плен за нечастивога. А кад је постао епископ, он је следио учења и пример апостола, молио се за своје духовно стадо, први дајући им свој пример. Давао је утеху и грешнике приводио покајању. Задржао је строгост манастира усред искушења световне славе: „Хранио је гладне, облачио потребите и имао сва обележја савршеног епископа.“Резултат његовог смиреног подвига били су многобројни дарови којима га је Творац обасуо. Увидевши Катбертову послушност Себи, учинио је да сва створења буду послушна Катберту: кроз овог светитеља обновљена је послушност свега створеног Адаму кога је свеколика творевина раније слушала због његове савршене понизности Богу: „Блажени су кротки, јер ће наследити земљу“. Овај дар очитавао се у власти коју је Катберт имао над земљом, ваздухом, ватром, водом и над животињским светом. Једном је зауставио ватру молитвом Богу да измени правац ветра. У два наврата је смирио олује на мору, а други пут море му је указало послушност и дала му дрва јер су му била неопходна. Птице и животиње су му биле у послушању небројено пута. Једном, током поста петком када је имао обичај да пости до касно после подне, коњ му је донео пола векне хлеба коју је пронашао у слами којом је био покривен кров неке куће. Пола хлеба дао је коњу и остатак узео за себе. Други пут, након што се целе ноћи молио у мору, две морске видре су дошле да му греју ноге и отру воду својим крзном, након тога их је благословио. После поста, орао му је донео велику рибу. Рибу је пресекао на два дела – пола за орла, пола за једну породицу и себе. „Научите се да имате постојану веру и наду у Господа. Онај ко служи Богу никада неће умрети од глади“, гворио је. Следећи пут се догодило да су га послушале птице када им је наредио да оду зато што су дошле да поједу јечам који је посејао. Укорио је гавране па су му касније донели свињску маст у знак свог покајања. „Колико би тек људи требало да се старају да се науче послушности и смирености“, рекао је он, „када чак и птице журе да сперу своје погрешке“.

Други дар од Бога дат Катберту због његовог смирења био је дар пророштва, и духовни вид, односно знање о ономе што се догађало у исто време али на другом месту. Тако је био близак са Вечним да је савлађивао време и простор. Током једног свог путовања чамцем у Шкотску са својим монасима, подигла се олуја са свих страна, те нису имали шта да једу. Катберт је имао пуно поверење у Бога, унапред знајући да ће Он помоћи. Заиста, пронашли су делове делфина који као да су били исечени за њих. Следећи пут је на даљину истерао демоне из шерифове супруге. Пошто је имао изузетан прорчки дух, игуманији Елфледи (Ælfflæd) је прорекао да ће њен брат краљ Еџфрид (Ecgfrith) умрети, а да ће следећи краљ бити Алдфрид (Aldfrith), те ће он сам постати владика али само две године. Касније је у духу видео упокојење краља Еџфрида. Свом духовном пријатељу, отшелинику Херберту из Дервентвотера, прорекао је сопствену смрт, рекавши му да ће њихове душе оставити њихова тела у исто време – “ да ће заједно отићи и гледати славу Божје милости у Рају“.

Још један доказ задобијене благодати Катберт је показао својим чудима исцеливши многе од болести и невоље, укључујући и људе мучене демонима. Као отшелник пронашао је воду у неплодној стени, својим појасом исцелио игуманију Елфледу, лечио светом водом, светим уљем и анафором. Молитвом је исцелио младића кога су довели када је био на самрти, и једног дечака који је умирао од куге. Његова власт над демонима била је огромна. Једном је зауставио фантомски пожар који су демони искористили да заплаше малодушне, протерао је демоне из Инер Фарна и поново их поразио пре своје смрти, када су га искушавали док је пет дана лежао болестан. Једном је променио воду у вино. На самртној постељи исцелио је монаха. Ово је био само почетак исцељења, а чуда су се наставила после његове смрти, чак и до дана данашњег. Баш као што је свети Серафим, рођен у Курску, сачувао Русију својим молитвама на познатом тенковском бојном пољу – у Курској бици 1943. године, тако да је 1942. године свети Катберт (његове мошти почивају у Катедрали у Дараму), сачувао Дарам од бомби немачких бомбардера Луфтвафе тако што је наткрилио град густом маглом у ноћи њиховог напада.

Благодат коју је добио од Бога није напустила његово тело чак и када његова душа јесте. После његово упокојења, све што му је припадало дотакла је Божија благодат, било да су то биле ципеле којима се излечио узети, или гуњ којим се исцелио отшелник, свети Фелгилд, или чак земља у коју су лежале мошти овог светитеља Божијег. Једанаест година после упокојења 698. године, када је монасима из Линдисфарна затражено да отворе кивот у коме је био свети Катберт, нашли су нетљене мошти, а тело је изгледало живо, чак и светитељева одежда је изгледала као нова. Владика Едберт је наложио монасима да његове мошти обуку у нову одежду: „Погледајте каква је част указана овом обличју земаљског тела, бивајући предзнаком много веће славе која ће тек доћи! Господе Ти си произвео силу из ових светих костију Катбертових, испунивши Цркву миомирисом самог Раја.“

Пошто смо сада изнели понешто из живота светог Катберта, читалац се може с правом запитати како је све ово било могуће. Зашто су овако вредни таланти даровани Катберту? Одговор налазимо у животу светог, написаног убрзо после његовог упокојења. Ако се осврнемо на причу о исцелењу шерифове жене на даљину, стоји записано да је Катберт био „испуњен Духом Светим“ и зато је, осећајући Катбертову молитву, демон био приморан да напусти жену, пошто није могао да поднесе светитељев долазак. Опет, у свим потешкоћама са којима се суочавао свети Катберт у киновијском начину живота са монасима, остало је записано да „је свима било јасно да је Свети Дух обитавао у њему и давао му снагу да се на нападе споља само осмехне“. Као и Свети Серафим, Свети Катберт је такође „стекао Духа Светога“, истог Светог Духа кога носи Црква Божија, који пребива у свим верницима, и уједињењује људе свих узраста, култура и земаља.

„Смири се и хиљаде људи око тебе ће се спасити“, рекао је Свети Серафим Саровски. Није тешко чути и самог Светог Катберта како говори исто. У Енглеској и Шкотској је око осамдесет и три цркве било посвећено Светом Катберту, што га чини најпопуларнијим светитељем у земљи. Након упокојења светог Катберта, Линдисфарн је добио назив „Свето острво“ тако поставши Енглеска Света Гора. Његови свети игумани наслеђивали су га један за другим: свети Ејдан, Свети Финан, Свети Колман, Свети Еата, Свети Катберт, Свети Едберт, Свети Едфрид, Свети Етилвалд. На овом острву је у част Светог Катберта, свети Едфрид преписао, а Свети Билфрид отшелник украсио Јеванђеље познато као Јеванђеље из Линдисфарна, величанствено хришћанско благо, са портретима четири Јеванђелиста и њиховим именима написаним грчким и латинским писмом (1).А када је 1104. године био извршен пренос моштију Светог Катберта, пронашли су очувану копију Јеванђеља по Светом Јовану из седмог века које је лежало на унутрашњем поклопцу ковчега. Могуће је да је ово Јеванђеље припадало самом Светом Катберту. Када су у 1827. године мошти Светог Катберта поново прегледане, откривано је да се на поклопцу кивота налазила представа Христа са симболима четири Јеванђелиста. Стране кивота красили су ликови Пресвете Богородице, дванаест апостола и пет архангела. Унутра су се налазиле свете мошти, заједно са горњим делом олтара који је био од дрвета, чешаљ од кости, свила из Цариграда и Персије, епитрахиљ који су у источноримском стилу везле побожне енглеске даме из десетог века, и лични напрсни крст Светог Катберта, у чијем центру се налазила шкољка из Индијског океана.

Монашки живот у Линдисфарну више никада није обновљен након Викиншке инвазије 794. године. Данашње Свето острво са Острвом светог Катберта и острвом Инер Фарн, сада је царство птица, са корморанима на литицама, фокама и блунама, бурним морем и гавкама које се и данас називају гавкама светог Катберта. Само је то преостали на месту где се некада свети Катберт молио и постио, исцељивао и проповедао, саветовао и тешио, истеривао демонске хорде, окајавао грехе човечанства, све док није „ојачан Телом и Крвљу Господа и припремљен за смрт за коју је знао да се ближи, подигао очи ка Небесима, пружио руке високо и умом преиспуњеним усхићеном похвалом Господу, испустио дух и отишао у рајска блаженства“. 

Свети оче Катберте моли Бога за нас!

(1) Епископ Едфрид је мукотрпно радио више од две године на овим Јеванђељима тј. иконама Речи Божије.Иако је овај светитељ користио тако једноставне материјале као што је чађ, лепак и вода за мастило и беланца за лепљење, он је користиo четрдесет пет различитих боја да би илуминирао рукопис. Боје су животињског пoрекла, од жуманаца, инсеката, воћа, бобица, цвећа, црвеног и белог олова, базног ацетата бакра, индига (направљен од једне оријенталне биљке) и плави лапис лазули који само може да се нађе на Хималајима. На који начин је почетком осмог века овај драги камен доспео са Хималаја до обала Нортамбрије једна је од неисписаних, али и надаље чудесних прича православног хришћанства на овим острвима.

ЧЕТИРИ СВЕТИТЕЉА БРИТАНИЈЕ

Са стране

Икона свих светих Британије

Господ Британских острва

Иза олтара Православне цркве у граду Феликстоу налази се фреска, димензија метар пута метар и по, позната под називом „Господ Британских острва“.

На фресци се налази васкрсли Господ кога окружује четири светитеља које народи ових острва вековима славе. Они су: Свети Едмунд, енглески краљ и мученик, Свети Андреј апостол Шкотске, Свети Патрик апостол Ирске, и Свети Давид просветитељ Велса. Сваки светитељ је приказан у бојама ове четири земље: Свети Едмунд је приказан у црвеној и белој боји, Свети Андреј углавном у плавој боји, Свети Патрик у преовлађујућој зеленој и Свети Давид окер-жутој. Спаситељ у својим рукама држи речи светог апостола и јеванђелисте Луке (13, 29): „И доћи ће од истока, и од запада, и од севера и југа, и сешће за трпезу у Царству Божијем.“

Ко су ови светитељи који су живели давно, а ипак су и даље присутни, и част им указана тиме што су им ликови приказани заједно са Васкрслим Господом?

Свети Апостол Андреј

Свети Андреј био је син Јонин. Рођен је у Витсаиди, живео у оближњем Капернауму и био је рибар. Још као ученик Светог Јована Крститеља, срео је Христа, рекавши: „Гле Јагње Божије“ (Јован, 1,36). Због тога је познат и као „првозвани“, јер је препознао Спаситеља и први позван од Њега пре свих других апостола, чак и пре свог млађег брата Симона, названог и Петар, кога је Андреј касније довео Господу. У Јеванђељу се апостол Андреј посебно помиње када је набављао храну за пет хиљада људи и у делу у којем се говори о Грцима који су хтели да се сретну са Господом (Јован 12, 20-22).

Након Христовог Васкрсења и Вазнесења, апостол Андреј је проповедао у многим местима. Предање га повезује са Тракијом, у којој је за првог епископа Тракије произвео Стахија. Потом је вршио проповед Јеванђеља у земљама дуж Дунава и око Црног Мора на југу данашње Украјине, и пловио све до Кијева, а може бити и даље. У Кијеву је подигао крст и прорекао славну будућност Хришћанској вери у тим земљама. На крају се вратио у Епир и друге области Грчке, где је творио многа чуда, рукополагао свештенике и епископe. Године 62. бачен је у тамницу, мучен и разапет на крст у облику слова Х, у грчком граду Патри, а такав крст је данас познат под називом „Крст св. Андреја“. На крсту је остао три дана, са кога је проповедао Јеванђеље народу пре него што је испустио душу.

До шестог века поштовање светог Андреја се проширило по читавој Грчкој, а потом и на западну Европу. У Енглеској су га посебно поштовали у градовима Рочестеру и Хексаму. Међутим, чак и пре тога, у четвртом веку анђео је поучио једног шкотског светитеља, Светог Регула, да узме делић моштију Светог Андреја из града Патре и однесе негде „на северозапад Шкотске“. Свети Регул Шкотски је кренуо са моштима на север Шкотске све док није стигао до места Фајф.Ту је саградио цркву у којој је удомио мошти овог светог апостола, а црква је посвећена Светом Андреју Првозваном (St Andrews). Ово место је постало центар ходочашћа верника и место на коме се проповедало Јеванђеље. Крст на коме је Свети Андреј разапет убрзо је постао национални грб Шкотске, а данас се у белој боји налази на тамно плавој позадини Шкотске заставе. Овај светитељ се такође изузетно поштује у Грчкој и Русији, и сматра се заштитником ових земаља. Последњих година неки делови моштију Светог Андреја враћени су из Рима у Патру из које су украдени током средњег века. Свети Андреј се прославља 30. новембра.

Свети краљ и мученик Едмунд

Едмунд (правилније Еадмунд) рођен је 841. године у благочестивој хришћанској породици. Његово име значи „блажена заштита“. Још као дечак научен је о значају молитве, а псалме је знао напамет.
Историчари су у могућности да прате живот Едмундов тек од 855. године. Те године сазнајемо, на пример, да је био у Ханстатон Норфоку, месту које сада носи назив Сент Едмундс Поинт (St Edmund’s Point), где се данас налази бунар Светог Едмунда и рушевине капеле посвећене Светом Едмунду. Одавде можемо пратити његово кретање ка Атлебору у Норфоку одакле је отишао у Весекс. Дана 5. новембра 855. године, Едмунд је учествовао на великом Сабору енглеског племства у главном граду Весекса, Винчестеру. Племство се окупило ради склапања савеза пред све већом претњом Данаца (Викинга).

Крајем 856. године млади принц Едмунд је изабран за краља Источне Англије у краљевском двору у који се налазио у селу Кастор сент Едмунд, ван Нориџа. На Божић 856, када му је било тек петнаест година, примио је миропомазање и крунисан за краља источне Англије, у граду Бурес, који је био стратешко месту на граници између покрајина Сафок и Есекс. У народу је остало да је Едмунд био побожан и племенити краљ, толико посвећен одбрани и добробити свога народа да се чак није ни оженио. Био је „мудар и частан … скроман и побожан … очински дарежљив према сиромашнима и удовицама .., од Бога узвишен да буде бранилац своје Цркве „. Међутим, велика олуја захватила је његово мирољубиве поданике 865. када је уследила најезда Викинга на Источну Англију.

Едмунд је организовао отпор колико је било могуће и то најпре у приморском граду Орфорду, поред Фрамлингема и на другим местима, изван Источне Англије како би Енглеску одбраниоод Викинга. Тако се 868. године борио у бици заједно са будућим краљем Алфредом Великим приликом одбране града Нотингема. Народ Источне Англије је радио на изградњи односно обнови одбрамбеног шанца источно од Кембриџа, у области „Сент Едмундс Фен“, који је и данас у народу познат као Јарак светог Емдмунда. Године 869, међутим, Данци поново походе Источну Англију, али овог пута са још већом војском. При том су похарали многе манастире, укључујући манастире у градовима Или и Соeм. Пред зиму краљ Едмунд се борио у бици код Тетфорда угрофовији Норфок, и упркос чињеници да је у биткама односио победе морао је да се повуче у место Хоксен на северу грофовије Сафок.

Овде је одбио да склопи мир са Викинзимс по цену да се не одрекне хришћанске вере и рекао: „Нужно је да умрем за народ мој, како народ не би изгубио душу“. Тако су Викинзи заробили Едмунда који је одбио да се спасе, али је зато тиме спасио свој народ. Викинзу су га тукли и вређали. Одбивши да се одрекне своје вере, Едмунд рече: „Ни живог ни мртвог, ништа ме неће одвојити од љубави Христове“. Онда су га везали за храст, избичовали и засули стрелама. Сво време са усана му није силазило име Господа Спаситеља, све до самог краја када су му одрубили главу. Пострадао је 20. новембра 869. Викинзи су у одласку бацили Едмундову главу у оближњи густиш од жбуња дивље купине. Након тога, људи који су дошли касније да узму главу мученика, пронашли су је захваљујући псима гоничима који су својим лавежом указали на место где се глава светитељева налази.

Едмунд је сахрањен у капели код града Хоксен и након тога уследила су многа чуда на његовом гробу. Најнеобичније од свих чуда је да је следеће поколење Викинга, потомака истих оних који су изазвали његову мученичку смрт, примило Хришћанство и поштовало краља Едмунда као светитеља. Почетком десетог века мошти светог Едмунда пренете су у монашки град Бедриксворт који је од тада добио нови назив Бери Сент Едмундс (у преводу „место где је сахрањен свети Едмунд“). Вековима након тога, то место је прерасло у велико светилиште и постало један од највећих манастира у читавој Енглеској. Пет векова је свети Едмунд, благородни заштитник не само Источне Англије, већ и заштитник све Енглеске. Едмунд је уистину био прави народни херој, светлост са истока, „благословерни заштитник“ Источне Англије и све Енглеске.

Свети Патрик, Апостол Ирски

Патрик је био римско-британског порекла. Вероватно се родио 390. године на северозападној обали данашње Енглеске у месту, за које се не зна где се тачно налази, под називом Банавем Табурније (Bannavem Taburniae). Отац му је био градски одборник, а деда свештеник. На рођењу је добио латинско име Патрикије (Patricius), што значи „племенитог рода, благородан“, и у детињству се служио латинским језиком, али за хришћанску веру није се интересовао.

Када му је било око петнаест година, ирски пирати врше његову отмицу и одводе у Ирску као роба, у којој је шест година провео бринући се о стадима оваца. Као чобанчић, често је одлазио на молитву и спознао Бога. После тих шест година, уснио је сан у коме му је речено да се врати у родну земљу. Претпоставља се да је или побегао, или га је неко ослободио. У сваком случају, вратио се својима. У родној земљи је постао свештеник и обилазио манастире по Галији, у којој је провео извесно време и претпоставља се да је тамо боравио у манастирима у Лерину (Lérins) на југу Француске, и у познатом манастиру основаном под утицајем великих египатских монаха, попут Светог Антонија Великог.

Око 435. године, Патрик се враћа у Ирску из Галије као владика. Своје епископско место је успоставио на северу Ирске код места Армаа у коме је организовао тамошњи монашки живот. У градуАрмаа, подигао је школу из које је одлазио на многобројна путовања ради ширења вере, проповеди, предавања, крштавања и изградње цркава и манастира. Владика Патрик оставио нам је своја дела која су сачувана до данас. Постоји његова исповест, односно аутобиографија, затим једна посланица у којој осуђује ропство, а такође је сачувана и његова молитва позната под називом ‘Штит вере’ у којој исповеда непоколебиву веру у Христа. Из ових дела се види да је Патрик имао крајње смирење и преданост Христу, а такође је био и дивни пастир људских душа. По предању се зна да је протеривао демоне (‘змије’) из Ирске и људе подучавао тајни Јединичности и Тројичности Свете Тројице уз помоћ тролисне детелине. Упокојио се и сахрањен са свим почастим око 461. године.

Данас је Свети Патрик заштитник Ирске. Он је најпопуларнији од свих ирских светих зато што се у народу сматра да је са успехом проповедао Хришћанство у Ирску. Неколико места у Ирској је повезано са њим, као што су Армаа, Даунпатрик, Крох Патрик и Саул. Такође се поштује на југозападу Велса и северозападној обали Енглеске, на пример, у Хејшаму. Дан светог Патрика је 17. март.

Свети Давид, архиепископ Велшки

Давид је рођен у шестом веку у Велсу. Већ као младић је постао монах и дуги низ година учио школе да би постао свештеник. Према једној народној причи за епископа га је поставио патријарх Јерусалимски, када је Давид пошао у Свету Земљу на поклоњење. Улагао је велики труд око ширења Хришћанства у читавом Велсу, а посебно у југозападном делу Велса у данашњем Пемброкширу. У њему је основао манастир Минив (садашњи манастир светог Давида), и постао први епископ Велшки.

Давид и његово монаштво имали су веома строг типик, по коме су искључиво пили воду, јели хлеб и поврће. Манастир Светог Давида је постао расадник светитеља, захваљујући угледању на обичаје монаха египатске пустиње, а нарочито на њихове рукодеље и молитве. Свети Давид је био милостив и често је чинио коленоприклоњења. Обичавао је да стоји у хладној води, и тако изговара Псалме које је знао напамет. Зна се да је присуствовао Црквеном сабору у Бреви, око 545. године на коме је уз општу сагласност произведен у архиепископа, а његов манастир је проглашен Мајком-Црквом свих цркава уВелсу. Сматра се да је основао најмање десет манастира, од којих је један могуће био у Гластонберију у грофовији Сомерсет. Свети Давид је чинио многа чуда и за живота. Већ након његовог упокојења 600. године, народ Јужног Велса га је поштовао као светог, али и народ у Ирској, Корнволу и Бретањи.

Мошти светог Давида преживеле су бурне историјске догађаје и налазе се у катедрали у граду Светодавиду у Велсу. Светог Давида везују за зеленкаде (нарцисе), можда због сличности изговора речи цвета на енглеском са његовим именом, које на велшком језику гласи Дафид (Dafydd). Дан светог Давида је и велшки национални празник – 1. март.

Превод са странице:

http://www.orthodoxengland.org.uk/oe4/the-holy-isles-four-national-saints/

Сва права задржана©orthodoxeurope

Напомена: свако копирање текста је забрањено изузев уколико се наводи извор. Христа ради хвала