Блог о светитељима Европе пре Великог раскола

Последње

Са стране

ЧЕТИРИ СВЕТИТЕЉА БРИТАНИЈЕ

Икона свих светих Британије


Господ Британских острва

Иза олтара Првославне цркве у граду Фликстоу налази се фреска, димензија метар пута метар и по, позната под називом „Господ Британских острва“.

На фресци се налази васкрсли Господ кога окружује четири светитеља које народи ових острва вековима славе. Они су: Свети Едмунд, енглески краљ и мученик, Свети Андреј апостол Шкотске, Свети Патрик апостол Ирске, и Свети Давид просветитељ Велса. Сваки светитељ је приказан у бојама ове четири земље: Свети Едмунд је приказан у црвеној и белој боји, Свети Андреј углавном у плавој боји, Свети Патрик у преовлађујућој зеленој и Свети Давид окер-жутој. Спаситељ у својим рукама држи речи светог апостола и јеванђелисте Луке (13, 29): „И доћи ће од истока, и од запада, и од севера и југа, и сешће за трпезу у Царству Божијем.“

Ко су ови светитељи који су живели давно, а ипак су и даље присутни, и част им указана тиме што су им ликови приказани заједно са Васкрслим Господом?

Свети Апостол Андреј

Свети Андреј био је син Јонин. Рођен је у Витсаиди, живео у оближњем Капернауму и био је рибар. Још као ученик Светог Јована Крститеља, срео је Христа, рекавши: „Гле Јагње Божије“ (Јован, 1,36). Због тога је познат и као „првозвани“, јер је препознао Спаситеља и први позван од Њега пре свих других апостола, чак и пре свог млађег брата Симона, названог и Петар, кога је Андреј касније довео Господу. У Јеванђељу се апостол Андреј посебно помиње када је набављао храну за пет хиљада људи и у делу у којем се говори о Грцима који су хтели да се сретну са Господом (Јован 12, 20-22).

Након Христовог Васкрсења и Вазнесења, апостол Андреј је проповедао у многим местима. Предање га повезује са Тракијом, у којој је за првог епископа Тракије произвео Стахија. Потом је вршио проповед Јеванђеља у земљама дуж Дунава и око Црног Мора на југу данашње Украјине, и пловио све до Кијева, а може бити и даље. У Кијеву је подигао крст и прорекао славну будућност Хришћанској вери у тим земљама. На крају се вратио у Епир и друге области Грчке, где је творио многа чуда, рукополагао свештенике и епископe. Године 62. бачен је у тамницу, мучен и разапет на крст у облику слова Х, у грчком граду Патри, а такав крст је данас познат под називом „Крст св. Андреја“. На крсту је остао три дана, са кога је проповедао Јеванђеље народу пре него што је испустио душу.

До шестог века поштовање светог Андреја се проширило по читавој Грчкој, а потом и на западну Европу. У Енглеској су га посебно поштовали у градовима Рочестеру и Хексаму. Међутим, чак и пре тога, у четвртом веку анђео је поучио једног шкотског светитеља, Светог Регула, да узме делић моштију Светог Андреја из града Патре и однесе негде „на северозапад Шкотске“. Свети Регул Шкотски је кренуо са моштима на север Шкотске све док није стигао до места Фајф.Ту је саградио цркву у којој је удомио мошти овог светог апостола, а црква је посвећена Светом Андреју Првозваном (St Andrews). Ово место је постало центар ходочашћа верника и место на коме се проповедало Јеванђеље. Крст на коме је Свети Андреј разапет убрзо је постао национални грб Шкотске, а данас се у белој боји налази на тамно плавој позадини Шкотске заставе. Овај светитељ се такође изузетно поштује у Грчкој и Русији, и сматра се заштитником ових земаља. Последњих година неки делови моштију Светог Андреја враћени су из Рима у Патру из које су украдени током средњег века. Свети Андреј се прославља 30. новембра.

Свети краљ и мученик Едмунд

Едмунд (правилније Еадмунд) рођен је 841. године у благочестивој хришћанској породици. Његово име значи „блажена заштита“. Још као дечак научен је о значају молитве, а псалме је знао напамет.
Историчари су у могућности да прате живот Едмундов тек од 855. године. Те године сазнајемо, на пример, да је био у Ханстатон Норфоку, месту које сада носи назив Сент Едмундс Поинт (St Edmund’s Point), где се данас налази бунар Светог Едмунда и рушевине капеле посвећене Светом Едмунду. Одавде можемо пратити његово кретање ка Атлебору у Норфоку одакле је отишао у Весекс. Дана 5. новембра 855. године, Едмунд је учествовао на великом Сабору енглеског племства у главном граду Весекса, Винчестеру. Племство се окупило ради склапања савеза пред све већом претњом Данаца (Викинга).

Крајем 856. године млади принц Едмунд је изабран за краља Источне Англије у краљевском двору у који се налазио у селу Кастор сент Едмунд, ван Нориџа. На Божић 856, када му је било тек петнаест година, примио је миропомазање и крунисан за краља источне Англије, у граду Бурес, који је био стратешко месту на граници између покрајина Сафок и Есекс. У народу је остало да је Едмунд био побожан и племенити краљ, толико посвећен одбрани и добробити свога народа да се чак није ни оженио. Био је „мудар и частан … скроман и побожан … очински дарежљив према сиромашнима и удовицама .., од Бога узвишен да буде бранилац своје Цркве „. Међутим, велика олуја захватила је његово мирољубиве поданике 865. када је уследила најезда Викинга на Источну Англију.

Едмунд је организовао отпор колико је било могуће и то најпре у приморском граду Орфорду, поред Фрамлингема и на другим местима, изван Источне Англије како би Енглеску одбраниоод Викинга. Тако се 868. године борио у бици заједно са будућим краљем Алфредом Великим приликом одбране града Нотингема. Народ Источне Англије је радио на изградњи односно обнови одбрамбеног шанца источно од Кембриџа, у области „Сент Едмундс Фен“, који је и данас у народу познат као Јарак светог Емдмунда. Године 869, међутим, Данци поново походе Источну Англију, али овог пута са још већом војском. При том су похарали многе манастире, укључујући манастире у градовима Или и Соeм. Пред зиму краљ Едмунд се борио у бици код Тетфорда угрофовији Норфок, и упркос чињеници да је у биткама односио победе морао је да се повуче у место Хоксен на северу грофовије Сафок.

Овде је одбио да склопи мир са Викинзимс по цену да се не одрекне хришћанске вере и рекао: „Нужно је да умрем за народ мој, како народ не би изгубио душу“. Тако су Викинзи заробили Едмунда који је одбио да се спасе, али је зато тиме спасио свој народ. Викинзу су га тукли и вређали. Одбивши да се одрекне своје вере, Едмунд рече: „Ни живог ни мртвог, ништа ме неће одвојити од љубави Христове“. Онда су га везали за храст, избичовали и засули стрелама. Сво време са усана му није силазило име Господа Спаситеља, све до самог краја када су му одрубили главу. Пострадао је 20. новембра 869. Викинзи су у одласку бацили Едмундову главу у оближњи густиш од жбуња дивље купине. Након тога, људи који су дошли касније да узму главу мученика, пронашли су је захваљујући псима гоничима који су својим лавежом указали на место где се глава светитељева налази.

Едмунд је сахрањен у капели код града Хоксен и након тога уследила су многа чуда на његовом гробу. Најнеобичније од свих чуда је да је следеће поколење Викинга, потомака истих оних који су изазвали његову мученичку смрт, примило Хришћанство и поштовало краља Едмунда као светитеља. Почетком десетог века мошти светог Едмунда пренете су у монашки град Бедриксворт који је од тада добио нови назив Бери Сент Едмундс (у преводу „место где је сахрањен свети Едмунд“). Вековима након тога, то место је прерасло у велико светилиште и постало један од највећих манастира у читавој Енглеској. Пет векова је свети Едмунд, благородни заштитник не само Источне Англије, већ и заштитник све Енглеске. Едмунд је уистину био прави народни херој, светлост са истока, „благословерни заштитник“ Источне Англије и све Енглеске.

Свети Патрик, Апостол Ирски

Патрик је био римско-британског порекла. Вероватно се родио 390. године на северозападној обали данашње Енглеске у месту, за које се не зна где се тачно налази, под називом Банавем Табурније (Bannavem Taburniae). Отац му је био градски одборник, а деда свештеник. На рођењу је добио латинско име Патрикије (Patricius), што значи „племенитог рода, благородан“, и у детињству се служио латинским језиком, али за хришћанску веру није се интересовао.

Када му је било око петнаест година, ирски пирати врше његову отмицу и одводе у Ирску као роба, у којој је шест година провео бринући се о стадима оваца. Као чобанчић, често је одлазио на молитву и спознао Бога. После тих шест година, уснио је сан у коме му је речено да се врати у родну земљу. Претпоставља се да је или побегао, или га је неко ослободио. У сваком случају, вратио се својима. У родној земљи је постао свештеник и обилазио манастире по Галији, у којој је провео извесно време и претпоставља се да је тамо боравио у манастирима у Лерину (Lérins) на југу Француске, и у познатом манастиру основаном под утицајем великих египатских монаха, попут Светог Антонија Великог.

Око 435. године, Патрик се враћа у Ирску из Галије као владика. Своје епископско место је успоставио на северу Ирске код места Армаа у коме је организовао тамошњи монашки живот. У градуАрмаа, подигао је школу из које је одлазио на многобројна путовања ради ширења вере, проповеди, предавања, крштавања и изградње цркава и манастира. Владика Патрик оставио нам је своја дела која су сачувана до данас. Постоји његова исповест, односно аутобиографија, затим једна посланица у којој осуђује ропство, а такође је сачувана и његова молитва позната под називом ‘Штит вере’ у којој исповеда непоколебиву веру у Христа. Из ових дела се види да је Патрик имао крајње смирење и преданост Христу, а такође је био и дивни пастир људских душа. По предању се зна да је протеривао демоне (‘змије’) из Ирске и људе подучавао тајни Јединичности и Тројичности Свете Тројице уз помоћ тролисне детелине. Упокојио се и сахрањен са свим почастим око 461. године.

Данас је Свети Патрик заштитник Ирске. Он је најпопуларнији од свих ирских светих зато што се у народу сматра да је са успехом проповедао Хришћанство у Ирску. Неколико места у Ирској је повезано са њим, као што су Армаа, Даунпатрик, Крох Патрик и Саул. Такође се поштује на југозападу Велса и северозападној обали Енглеске, на пример, у Хејшаму. Дан светог Патрика је 17. март.

Свети Давид, архиепископ Велшки

Давид је рођен у шестом веку у Велсу. Већ као младић је постао монах и дуги низ година учио школе да би постао свештеник. Према једној народној причи за епископа га је поставио патријарх Јерусалимски, када је Давид пошао у Свету Земљу на поклоњење. Улагао је велики труд око ширења Хришћанства у читавом Велсу, а посебно у југозападном делу Велса у данашњем Пемброкширу. У њему је основао манастир Минив (садашњи манастир светог Давида), и постао први епископ Велшки.

Давид и његово монаштво имали су веома строг типик, по коме су искључиво пили воду, јели хлеб и поврће. Манастир Светог Давида је постао расадник светитеља, захваљујући угледању на обичаје монаха египатске пустиње, а нарочито на њихове рукодеље и молитве. Свети Давид је био милостив и често је чинио коленоприклоњења. Обичавао је да стоји у хладној води, и тако изговара Псалме које је знао напамет. Зна се да је присуствовао Црквеном сабору у Бреви, око 545. године на коме је уз општу сагласност произведен у архиепископа, а његов манастир је проглашен Мајком-Црквом свих цркава уВелсу. Сматра се да је основао најмање десет манастира, од којих је један могуће био у Гластонберију у грофовији Сомерсет. Свети Давид је чинио многа чуда и за живота. Већ након његовог упокојења 600. године, народ Јужног Велса га је поштовао као светог, али и народ у Ирској, Корнволу и Бретањи.

Мошти светог Давида преживеле су бурне историјске догађаје и налазе се у катедрали у граду Светодавиду у Велсу. Светог Давида везују за зеленкаде (нарцисе), можда због сличности изговора речи цвета на енглеском са његовим именом, које на велшком језику гласи Дафид (Dafydd). Дан светог Давида је и велшки национални празник – 1. март.

Са стране

СВЕТИ БЛАГОВЕРНИ КРАЉ ЕДВАРД ЕНГЛЕСКИ

IconPM-Edw-2

Свети Краљ Едвард био је син краља Едгара Мирољубивог и његове прве жене краљице Етелфледе, која се упокојила убрзо након рођења Едвардовог око 963. године. Пре него што ће се свети краљ Едвард родити, његов отац усни сан који је испричао својој мајци, игуманији, светој Елгиви која је имала дар пророштва и чудотворства. Она је протумачила сан овако: „Након твоје смрти Црква Божија ће страдати. Имаћеш два сина. Један ће владати на земљи а други на Небесима.“

Краљ Едгар је два пута миропомазан – први пут када је постао краљ Енглеске (око 960 год.), а други пут када се његова владавина проширила на север и југ, и када је проглашен Краљем Британаца. Титула је подразумевала Келте и Викинге.

По други пут се оженио и добио још једног сина коме је дао име Етелред. Када се краљ Едгар упокојио 975. године (његове мошти су откривене целе, 1052. године), Етелредове присталице а поготову његова мајка, тврдили су да Етелред треба да наследи престо а не његов полубрат Едвард. Као разлог су наводили то што покојни краљ Едгар није миропомазан пре него што је Едвард зачет, а да Едвардова мати никада није примила миропомазање као краљица. Стога је краљица тврдила да трон реба да наследи Едвардов млађи брат Етелред, који је рођен у „порфири“ када су оба његова родитеља примила миропомазање као владари.

Овај спор је решио архиепископ Кентерберијски, Свети Данстан, тако што је миропомазао Светог Едварда. Међутим, овај пораз није спречио претенденте да и даље смишљају план како да дођу на власт.

Свети Едвард је био младић побожан и беспрекоран у опхођењу. Био је искрени Православац, светог живота и добар. Поврх свега, највише је волео Бога и Цркву. Био је широке руке у давању милостиње убогима, уточишта добрима, бранилац вере Христове, сасуд преиспуњен сваком благодатном врлином.

Али авај, младога краља по ступању на престо дочекала су тешка времена. Глад је харала земљом, а потом је уследио напад на свете манастире, који се проширио са запада на исток, а који је предводио племић Елфхер. Многи манастири које је подигао краљ Едвард били су уништени а монаштво било приморано да оде у збег.

Према написима једног монаха, савременика ових догађаја, читаво краљевство се обрело у смутњи, владике се узнемириле, властела узбунила, монаштво тресло од страха а народ био престрашен. Властела која је имала наследнике устремила се на манастирске поседе како би их приграбила за себе и оставила својим потомцима. Игумани су заједно са својим братствима били избачени из својих манастира, а уместо њих доведено свештенство и њихове жене. Ово се догодило зато што је такозвано „бело“ свештенство (свештеници у браку) у претходном периоду било избачено из манастира у којима је боравило без допуштења, а уместо њих је дошло монаштво како је и доликовало. Свештенство је сада тражило да се поново врати у манастире.

Такође, властела је тајно прижељкивала да се домогне поседа које је краљ Едвард поклонио манастирима. Едвардов отац је сазвао савет који се бавио питањем манастирских поседа, и тада је предложено да се бело свештенство врати у манастире али из крста на зиду зачуо се  глас: „Далеко било! Добро учинисте. Ако вратите свештенике у манастире учинићете зло.“

Упркос томе, притисак је остао и прерастао у прави рат на самом почетку владавине краља Едварда. Упркос томе, краљ Едвард и архиепископ Данстан остали су непоколбиви у својој одлуци током бројних сабора који су уследили, на којима су такође учествовали црквени и државни великодостојници. На једном од ових сабора одржаног након Пасхе, 977. године у месту Кирлингтон у Оксфордширу, напетост је толико била велика да је краљев старатељ, један од владика током разговора на лицу места пао мртав.

На сабору у месту Калн у Вилтширу, свети Данстан се обратио скупу, након што је бело свештенство изнело свој захтев за повратак у манастире, и рекао: „Како под ове моје старе дане показујете нарочито прегалаштво у заподевању старих свађа, признајем да одбијам да попустим вашим захтевима а ову ствар Његове Цркве предајем Христу Судији“. Како је то изговорио, кућа се страшно затресла, а свод просторије у којој су се скупили, срушио се на непријатеље Цркве који су на месту били смрвљени дрвеним гредама које су пале на њих. Једино се није померила греда, испод које је архиепископ седео.

У свим овим искушењима, краљ Едвад и архиепископ су остали чврсти у одбрани манастира и Цркве. Због тога су неки властелини одлучили да уклоне Едварда и замене га његовим млађим и слабијим братом. Прилика се указала 18. марта 979. године.

Тог дана краљ је пошао у лов са својим псима и коњаницима у Дорсету. Пожелео је да се види са својим млађим братом који је тада живео у мајчиној кући при замку Корф, близу Верама. Узео је са собом малу пратњу, међутим одједном се пратња без речи разбежала у свим правцима, и оставила краља да сам настави свој пут. Када је Етелредова мајка, краљица Етелдрита чула од својих слугу да се млади краљ приближава, у њеном срцу се јави зла намера коју је прикрила срдачним осмехом којим га је позвала у кућу. Едвард је одбио рекавши да једино жели да се сретне са својим братом и поразговара са њим. Утом је краљица понудила Еварда пићем. Један из краљичине пратње пољубио је Јудиним пољупцем краља и док је краљ подизао чашу, издајнички зарио нож у његово тело. Краљ је пао са коња који га је за ногу вукао још неко време, да би његово беживотно тело склизнуло у поток у подножју брда на коме се налазио замак Корф. Краљица је наредила да се његово тело узме и остави у оближњу сакривену колибу. Слуге су учиниле по заповести и бесрамно бацили тело светитеља у колибу прекривши га прљавим прекривачима.

У тој колиби је живела једна жена слепа од рођења о којој се краљица из милосрђа бринула. Док је незнајући, ова слепа жена спавала поред мртвог тела, од једаред у сред ноћи прекрасна светлост је обасјала и испунила сву колибу. „Господе помилуј!“ узвикнула је жена и пала на земљу са страхопоштовањем. У том тренутку је прогледала, и уклонивши прекриваче видела тело светог краља. Данас на месту овог чуда налази се црква посвећена светом Едварду. Такође, вода из потока, у који је пало тело светитеља, постала је чудотворна и целебна. Многи ходочасници су долазили и њоме исцељивали очи. У данашње време забележена су два случаја исцељења очију.

Тело светог Едварда је из колибе је у тајности пренесено и бачено на неко мочварно земљиште. Али Свемогући Бог је желео да свету објави небеску славу свог краља-мученика огњеним стубом који је досезао у небо и осветлио цело подручје. Анеки побожни житељи из Варама видели су овај пожар, срели се на месту на коме се тело налазило. Чим су узели тело, на истом месту избио је извор са целебном водом. Тело је потом испраћено у цркву Пресвете Богородице у Вараму и чесно погребено у источном делу цркве. Први пренос моштију извршен је 13. фебруара 980. године у Шафтсбери. Пренос је трајао седам дана, а мошти су пренесене, у женски манастир посвећен Пресветој Богородици, а који је подигао краљ Алберт Велики у 9. веку. Тамо је тело сахрањено у северном делу олтара. На том путу десило се чудо.

Два узета сиромаха, повијена у леђима једва су се довукла на рукама и коленима до поворке. Тело светог краља је спуштено на земљу а два узета човека су се одмах исцелила видевши светитељево тело. Сви присутни прославише Бога и светог мученика. Након овога, чуда су даље наставила да се дешавају у следећих двадесет година.

Чувши за чуда, краљица Етелдрита, скрхана грижом савести одлучила је да оде до светитеља и измоли опроштај. Међутим на путу у Шафтсбери, коњ се одјдном зауставио и није хтео да крене даље упркос ударцима бича и претњама. Тада је краљица схватила да је то њени греси спречавају да настави даље, те је скочила са коња у намери да настави пешке. Међутим нека сила је стално бацала назад. На крају се краљица повукла у манастир Вервел „где је године провела у покајању, обукавши своје на раскош навикнуто тело у кострет, спавала ноћу на земљи, умртвљавајући своје тело сваком врстом покајања.“

Чуда су се дешавала и даље. Тако је једна жена која је живела у удљеном делу Енглеске а која је боловала од неке болести ногу и није могла да ходе, свакодневно је изливала своје молитве за оздрављење. Једне ноћи у сну јој се појавио Свети Едвард и рекао јој: „Када се ујутро дигнеш са постеље отиђи у место где сам сахрањен, ради примања нове обуће која је неопходна за твоју болест.“

Пробудивши се рано, жена је испричала сан сусетки, а ова у свом неверју рече јој да је то била уобразиља. Тако се жена оглушила о наредбу светитеља. Међутим, светитељ се појавио по други пут рекавши: „Зашто си се оглушила о моју заповест и тако већма запоставила здравље своје? Пођи опет моме гробу и тамо ћеш пронаћи избављење од болести своје.“ Жена га је упитла: „Ко си ти господару мој? Где да пронађем твој гроб?“ Он јој одговори: „Ја сам Краљ Едвард, недавно убијен неправдном смрћу и сахрањен у Шафтсберију, у цркви посвећеној Марији, Пресветој Мати Божијој.“ Жена се пробудила рано и размисливши о ономе што је видела, узела најнеопходније за пут и кренула у манастир. Тамо се неко време, смиреног срца, молила Богу и светом Едварду те јој се здравље повратило.

На гробу краља-мученика чуда су наставила да се догађају, а 1001. године његов брат Етелред, који га се наследио на престолу, посветио је град Бредфорд-на-Авону: „Христу и Његовом светитељу мом брату Едварду, кога је Сам Господ благоизволео да узвелича многим знацима   силе Своје.“ Од прилике у исто време гробница у којој је светитељ лежао, почела је да се издиже указујући на светитељеву жељу да се његово тело извади из земље.

У прилог овој тврдњи неком монаху се у сну појавио Свети Едвард и рекао: „Отиђи у манастир, по чувењу надалеко познатом као Шафтсбери и пренеси заповести ове монахињи Етелфреди, која је игуманија слушкиња Божијих тог манастира. Реци јој да не желим више да боравим на месту на коме сам сада, и да о овоме без одлагања извести мога брата.“

Уставши рано и увидевши да је виђење од Бога, монах се брзо запути до игуманије како му је наложено и по реду јој испричао све што му је у виђењу било откривено. Потом је игуманија,  захваливши се Богу, сместа све пренела краљу Етелреду, и такође му саопштила да се горобница подизала. Краљ се испуни радошћу и пожелео да присуствује отварању гробнице, али није могао због инвазије Данаца. Уместо тога послао је гласнике светим владикама Вулсину Шерборнском и Елфсину Дорчестерском, као и осталим великодостојницима, и пренео им жељу свога брата да се премести на неко друго, погодније место.

Послушавши краљеву наредбу, сви су се окупили у манастиру, у радости, уз мноштво мирјана. Гробница је отворена са највећим страхопоштовањем, а из њега се узнео предиван, рајски мирис који је запахнуо све присутне. Тада се свете владике приближише, подигоше из гробнице свете мошти и положише их у кивот брижљиво израђен за ову прилику. Кивот су пренели у литији до места где су се налазиле мошти других светитеља. Ово обретење моштију Светог Едварда догодило се на дан 20. јуна 1001. године.

Свети Едвард је званично прослављен као светитељ на Свеенглеском Сабору 1008. године, којим је управљао Свети Алфеџ, Архиепископ Кентерберијски (који је пострадао од Данаца 1012. године).

Сва права задржана©orthodoxeurope

Напомена: свако копирање текста је забрањено изузев уколико се наводи извор.  Христа ради хвала